post-007-en On Prison and Freedom Prison is not only a space bound by walls and bars. It is much closer and more insidious: a narrow passage between the expectations of others and one’s own ambitions. In it, every step grows heavy, for it is not wholly yours — in part you walk for others, in
post-007-sr О затвору и слободи Затвор није само простор омеђен зидовима и решеткама. Он је много ближи и подмуклији: узан пролаз између туђих очекивања и сопствених амбиција. У њему кораци постају тешки, јер нису сасвим твоји — једним делом ходаш за другима, другим делом јуриш самог себе, а нигде нема места за дах. У таквом ходнику
post-iv-en IV – When the Algorithm Begins to Brake: Transitional Psychology Series: Road Without Signs — On the Psychology of Movement in a World Increasingly Governed by Others There are moments when the algorithm in the vehicle does what we ourselves would have done — only faster. My foot had already moved toward the brake, but the car had already stopped. And that
post-iv-sr IV – Када алгоритам почне да кочи: прелазна психологија Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други Постоје тренуци када алгоритам у возилу ради оно што бисмо и сами урадили — али брже. Нога ми је кренула ка кочници, а возило је већ стало. И тај трзај у мени није само због заустављања. То
post-iii-en III – Driver Under Strain (Traffic Flow vs Inner Stream) Series: Road Without Signs — On the Psychology of Movement in a World Increasingly Governed by Others There are drives that take us home — and drives that return us to ourselves. Sometimes, just when we seem calmest at the wheel, what’s happening inside is most intense. Our hands grip the
post-iii-sr III - Возач под напоном (Саобраћајни ток vs Унутрашњи ток) Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други Постоје вожње које нас воде кући — и вожње које нас враћају себи. Баш када изгледамо најмирније за воланом, унутра се дешава највише. Руке сигурно држе волан, али мисли иду испред нас. Или иза нас. Понекад и
post-ii-en II — While Driving Series: Road Without Signs — On the Psychology of Moving Through a World Increasingly Run by Others Sometimes, driving is the only moment in the day when we are truly alone with ourselves. No witnesses, no need to explain, prove, or justify anything. What happens behind the wheel often reveals more
post-ii-sr II — Док возимо Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други Понекад је вожња једини тренутак у дану када смо заиста сами са собом. Без сведока, без потребе да објашњавамо, доказујемо, оправдавамо. Оно што се дешава иза волана често открива више о нашем унутрашњем стању него што
post-i-en I – Driver Under the Influence Series: Road Without Signs — On the Psychology of Moving Through a World Increasingly Run by Others If the driver is in control of the vehicle — what controls the driver? Fear? Habit? Mood? The belief they know where they're going? Rarely do we stop to think that every movement
post-i-sr I - Возач под утиском Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други Ако возач управља возилом, шта управља возачем? Страх? Навика? Расположење? Уверење да зна куда иде? Ретко ко помисли да сваки покрет руке на волану има свог претходника у мислима. А шта ако те мисли нису наше
post-006-en 6. When an Accident Isn't Just on the Road There are accidents on the road. And there are accidents in love. In both cases, we’re usually convinced we did everything right: slowed down in time, watched the other vehicles, obeyed the signals. And then, despite it all — impact. Sometimes soft. Sometimes harsh. Sometimes barely noticeable, yet enough to
post-006-sr 6. Када незгода није само на путу Постоје незгоде на путу. И постоје незгоде у љубави. У обе верзије, човек је најчешће убеђен да је све учинио како треба: успорио на време, посматрао друга возила, поштовао сигнализацију. А онда, упркос свему — удари. Некад лако. Некад жестоко. Некад једва приметно, али довољно да се нешто у нама искриви
post-005-en 5. When You Have No One to Turn To — You Turn to Silence The irony is that we often grow the most tired from trying to prove our worth. And then, one day, we stop proving anything. We just listen. To silence. Some conversations never begin. Some end before they find a voice. And some — the most important ones — happen in silence. Silence
post-005-sr 5. Када немаш коме да се обратиш — обратиш се тишини Иронија је у томе што нас често највише уморе они покушаји да докажемо колико вредимо. А онда, једног дана, више не доказујемо ништа. Само слушамо. Тишину. Неки разговори никад не почну. Неки се заврше пре него што стигну до гласа. И неки — најважнији — дешавају се у тишини. Тишина није одсуство.
post-004-en 4. When Being Above Average Becomes Exhausting There’s an invisible race that pushes us to be more than we are. Smarter. Stronger. More capable. More experienced. And as we grow in that direction, we don’t notice how far we drift from ourselves. Because in the pursuit of “more,” we often lose what was — enough. We
post-004-sr 4. Када надпросечност почне да умара Постоји невидљива трка која нас тера да будемо више него што јесмо. Паметнији. Снажнији. Способнији. Искуснији. И док растемо у том правцу, не примећујемо колико се удаљавамо од себе. Јер у трци за „више“, често изгубимо оно што је — довољно. Почнемо да говоримо из знања, уместо из осећања. Да анализирамо,
post-003-en 3. When Silence Doesn’t Mean Peace Some silences don't come to bring peace — but to conceal chaos. They are not calm — they are a hiding place. These are the silences that slip in between two people when there's no courage left to say what already hangs in the air. When truth no
post-003-sr 3. Када тишина не значи мир Неке тишине не долазе да донесу мир — већ да прикрију неред. Оне нису спокој, већ склониште. То су тишине које се увуку између двоје када понестане храбрости да се изговори оно што већ стоји у ваздуху. Када истина више не тражи речи — већ спуштен поглед. Када блискост није нестала, али
post-002-en 2. When a Mistake Isn’t the End — but the Beginning We’re taught to be correct. To avoid mistakes. To know. To be composed. And so, little by little, we start choosing safety over life. Instead of getting confused — we smile. Instead of making a mistake — we fall silent. Instead of saying “I don’t know” — we change the subject.
post-002-sr 2. Када грешка не значи крај, већ почетак Научени смо да будемо исправни. Да не грешимо. Да знамо. Да будемо на нивоу. И тако, мало-помало, почнемо да бирамо сигурност уместо живота. Уместо да се збунимо — насмејемо се. Уместо да погрешимо — заћутимо. Уместо да кажемо "не знам" — пребацимо тему. Јер шта ако нас неко ухвати неспремне? Шта
post-001-en 1. When a Touch Frightens—Instead of Bringing Closeness There are moments when a touch, instead of drawing us nearer, awakens something that had been carefully locked away. It doesn’t happen because the touch was wrong — but because it was true. And too close. So close that it bypasses logic and strikes straight at what once loved — and
post-001-sr 1. Када додир уплаши – а не зближи Постоје тренуци када додир, уместо да приближи, пробуди нешто што је било пажљиво закључано. То се не дешава зато што је додир био погрешан — већ зато што је био истинит. И превише близак. Толико близак да прескочи логичка објашњења и погоди право у оно што је некада волело, па се
News Coming soon This is zoranmacic.com, a brand new site by zoranmacic.com that's just getting started. Things will be up and running here shortly, but you can subscribe in the meantime if you'd like to stay up to date and receive emails when new content is published!
