post-i-en I – Driver Under the Influence Series: Road Without Signs — On the Psychology of Moving Through a World Increasingly Run by Others If the driver is in control of the vehicle — what controls the driver? Fear? Habit? Mood? The belief they know where they're going? Rarely do we stop to think that every movement
post-i-sr I - Возач под утиском Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други Ако возач управља возилом, шта управља возачем? Страх? Навика? Расположење? Уверење да зна куда иде? Ретко ко помисли да сваки покрет руке на волану има свог претходника у мислима. А шта ако те мисли нису наше
post-006-en 6. When an Accident Isn't Just on the Road There are accidents on the road. And there are accidents in love. In both cases, we’re usually convinced we did everything right: slowed down in time, watched the other vehicles, obeyed the signals. And then, despite it all — impact. Sometimes soft. Sometimes harsh. Sometimes barely noticeable, yet enough to
post-006-sr 6. Када незгода није само на путу Постоје незгоде на путу. И постоје незгоде у љубави. У обе верзије, човек је најчешће убеђен да је све учинио како треба: успорио на време, посматрао друга возила, поштовао сигнализацију. А онда, упркос свему — удари. Некад лако. Некад жестоко. Некад једва приметно, али довољно да се нешто у нама искриви
post-005-en 5. When You Have No One to Turn To — You Turn to Silence The irony is that we often grow the most tired from trying to prove our worth. And then, one day, we stop proving anything. We just listen. To silence. Some conversations never begin. Some end before they find a voice. And some — the most important ones — happen in silence. Silence
post-005-sr 5. Када немаш коме да се обратиш — обратиш се тишини Иронија је у томе што нас често највише уморе они покушаји да докажемо колико вредимо. А онда, једног дана, више не доказујемо ништа. Само слушамо. Тишину. Неки разговори никад не почну. Неки се заврше пре него што стигну до гласа. И неки — најважнији — дешавају се у тишини. Тишина није одсуство.
post-004-en 4. When Being Above Average Becomes Exhausting There’s an invisible race that pushes us to be more than we are. Smarter. Stronger. More capable. More experienced. And as we grow in that direction, we don’t notice how far we drift from ourselves. Because in the pursuit of “more,” we often lose what was — enough. We
post-004-sr 4. Када надпросечност почне да умара Постоји невидљива трка која нас тера да будемо више него што јесмо. Паметнији. Снажнији. Способнији. Искуснији. И док растемо у том правцу, не примећујемо колико се удаљавамо од себе. Јер у трци за „више“, често изгубимо оно што је — довољно. Почнемо да говоримо из знања, уместо из осећања. Да анализирамо,
post-003-en 3. When Silence Doesn’t Mean Peace Some silences don't come to bring peace — but to conceal chaos. They are not calm — they are a hiding place. These are the silences that slip in between two people when there's no courage left to say what already hangs in the air. When truth no
post-003-sr 3. Када тишина не значи мир Неке тишине не долазе да донесу мир — већ да прикрију неред. Оне нису спокој, већ склониште. То су тишине које се увуку између двоје када понестане храбрости да се изговори оно што већ стоји у ваздуху. Када истина више не тражи речи — већ спуштен поглед. Када блискост није нестала, али
post-002-en 2. When a Mistake Isn’t the End — but the Beginning We’re taught to be correct. To avoid mistakes. To know. To be composed. And so, little by little, we start choosing safety over life. Instead of getting confused — we smile. Instead of making a mistake — we fall silent. Instead of saying “I don’t know” — we change the subject.
post-002-sr 2. Када грешка не значи крај, већ почетак Научени смо да будемо исправни. Да не грешимо. Да знамо. Да будемо на нивоу. И тако, мало-помало, почнемо да бирамо сигурност уместо живота. Уместо да се збунимо — насмејемо се. Уместо да погрешимо — заћутимо. Уместо да кажемо "не знам" — пребацимо тему. Јер шта ако нас неко ухвати неспремне? Шта
post-001-en 1. When a Touch Frightens—Instead of Bringing Closeness There are moments when a touch, instead of drawing us nearer, awakens something that had been carefully locked away. It doesn’t happen because the touch was wrong — but because it was true. And too close. So close that it bypasses logic and strikes straight at what once loved — and
post-001-sr 1. Када додир уплаши – а не зближи Постоје тренуци када додир, уместо да приближи, пробуди нешто што је било пажљиво закључано. То се не дешава зато што је додир био погрешан — већ зато што је био истинит. И превише близак. Толико близак да прескочи логичка објашњења и погоди право у оно што је некада волело, па се
News Coming soon This is zoranmacic.com, a brand new site by zoranmacic.com that's just getting started. Things will be up and running here shortly, but you can subscribe in the meantime if you'd like to stay up to date and receive emails when new content is published!
