Неразумевање / Unspoken

Постоје незгоде на путу. И постоје незгоде у љубави. У обе верзије, човек је најчешће убеђен да је све учинио како треба: успорио на време, посматрао друга возила, поштовао сигнализацију. А онда, упркос свему — удари. Некад лако. Некад жестоко. Некад једва приметно, али довољно да се нешто у нама искриви

Иронија је у томе што нас често највише уморе они покушаји да докажемо колико вредимо. А онда, једног дана, више не доказујемо ништа. Само слушамо. Тишину. Неки разговори никад не почну. Неки се заврше пре него што стигну до гласа. И неки — најважнији — дешавају се у тишини. Тишина није одсуство.

Постоји невидљива трка која нас тера да будемо више него што јесмо. Паметнији. Снажнији. Способнији. Искуснији. И док растемо у том правцу, не примећујемо колико се удаљавамо од себе. Јер у трци за „више“, често изгубимо оно што је — довољно. Почнемо да говоримо из знања, уместо из осећања. Да анализирамо,

Неке тишине не долазе да донесу мир — већ да прикрију неред. Оне нису спокој, већ склониште. То су тишине које се увуку између двоје када понестане храбрости да се изговори оно што већ стоји у ваздуху. Када истина више не тражи речи — већ спуштен поглед. Када блискост није нестала, али

Научени смо да будемо исправни. Да не грешимо. Да знамо. Да будемо на нивоу. И тако, мало-помало, почнемо да бирамо сигурност уместо живота. Уместо да се збунимо — насмејемо се. Уместо да погрешимо — заћутимо. Уместо да кажемо "не знам" — пребацимо тему. Јер шта ако нас неко ухвати неспремне? Шта

Постоје тренуци када додир, уместо да приближи, пробуди нешто што је било пажљиво закључано. То се не дешава зато што је додир био погрешан — већ зато што је био истинит. И превише близак. Толико близак да прескочи логичка објашњења и погоди право у оно што је некада волело, па се