Иронија је у томе што нас често највише уморе они покушаји да докажемо колико вредимо. А онда, једног дана, више не доказујемо ништа. Само слушамо. Тишину. Неки разговори никад не почну. Неки се заврше пре него што стигну до гласа. И неки — најважнији — дешавају се у тишини. Тишина није одсуство.