1. Када додир уплаши – а не зближи

Постоје тренуци када додир, уместо да приближи, пробуди нешто што је било пажљиво закључано.
То се не дешава зато што је додир био погрешан — већ зато што је био истинит. И превише близак. Толико близак да прескочи логичка објашњења и погоди право у оно што је некада волело, па се плашило да поново воли.
Тело понекад реагује пре ума. Прихвати, омекша, сети се нечега. А онда ум крене у одбрану: „Не, не смеш. То је опасно. То те подсећа.“
И тако се одједном одмакнемо од онога што смо за тренутак препознали. Као да додир није само открио нешто у другоме — већ у нама. А с тим је већ много теже.
И можда ту почиње оно што ретко признамо: блискост не престаје одсуством осећања, већ страхом од њих. А страх, ако дуго траје, прерушава се у понашање. У навику. У улогу.