2. Када грешка не значи крај, већ почетак

Научени смо да будемо исправни.
Да не грешимо. Да знамо. Да будемо на нивоу.
И тако, мало-помало, почнемо да бирамо сигурност уместо живота.
Уместо да се збунимо — насмејемо се.
Уместо да погрешимо — заћутимо.
Уместо да кажемо "не знам" — пребацимо тему.
Јер шта ако нас неко ухвати неспремне?
Шта ако испаднемо смешни, недорасли, погрешни?
Али оно што нас нико не учи јесте да се истинске промене рађају из грешке.
Не из успеха, већ из пукотина.
Не из савршенства, већ из тренутка кад себи признаш: „Ово не умем.“
Ту почиње нешто важно.
Ту се губи фасада. Ту се појављује човек.
Јер погрешити значи бити у покрету. А кретање, колико год трапаво било — увек је животније од стајања у месту.
Можда је грешка управо оно што нас повезује са собом — више него било која исправност.
И можда следећи пут, кад се спотакнемо у реченици, у избору, у додиру — не треба да се стидимо.
Већ да застанемо.
И проверимо:
Да ли је то заиста била грешка — или само први знак да се враћамо себи?