3. Када тишина не значи мир

Неке тишине не долазе да донесу мир — већ да прикрију неред.
Оне нису спокој, већ склониште.
То су тишине које се увуку између двоје када понестане храбрости да се изговори оно што већ стоји у ваздуху.
Када истина више не тражи речи — већ спуштен поглед.
Када блискост није нестала, али нико не сме да провери да ли још дише.

Најчешће их не уводи мржња, већ страх.
Страх да ће реч разбити нешто крхко.
Страх да ће питање покренути лавину.
Страх да више не знамо да говоримо — без одбране.

У таквој тишини, свака реч звучи или прегласно — или потпуно погрешно.
Зато се ћути.
И што дуже траје, то више личи на мир.
А уствари је — замрзнутост.
Јер истина уме да буде непријатна, али ћутање је тихо умирање односа.
Не из мржње. Не из равнодушности.
Већ из замора. Из несналажења. Из неразумевања.

Али можда — баш можда — следећи пут када наступи тишина,
не треба да је разбијамо буком.
Већ да се у њој задржимо довољно дуго
да чујемо шта у нама тражи да буде речено.

Јер понекад и у тишини може да се роди почетак.
Не када смо сигурни — већ када престанемо да се претварамо.
Када по први пут одлучимо да слушамо — и себе и другога.
Можда тада нећемо звучати савршено.
Али ћемо — коначно — звучати живо.