4. Када надпросечност почне да умара

Постоји невидљива трка која нас тера да будемо више него што јесмо.
Паметнији. Снажнији. Способнији. Искуснији.
И док растемо у том правцу, не примећујемо колико се удаљавамо од себе.
Јер у трци за „више“, често изгубимо оно што је — довољно.

Почнемо да говоримо из знања, уместо из осећања.
Да анализирамо, уместо да се збунимо.
Да тумачимо друге — а заборављамо да чујемо себе.

Понекад то изгледа као самопоуздање.
А понекад је само страх да не испаднемо обични.
И понекад, кад нас нешто дотакне, пожуримо да га разјаснимо.
Да га преведемо у познато.
Можда и да му дамо савет — не бисмо ли га укротили.
Јер неухватљиво уме да буде непријатно.
А стварна осећања често не траже решење — већ присуство.

Зато можда и делује необично када из мушке руке дође текст
који не објашњава, већ застане.
Који не претендује на тачност — већ на искреност.
Који не намеће значење — већ нуди тишину.

Јер у свету који слави надпросечност, рањивост изгледа као слабост.
А истина је — најдубљи сусрети не догађају се на висини.
Већ тамо где смемо да будемо тихи. Несигурни. Незаштићени.

Можда зато највише умара управо оно што нам доноси највише аплауза.
А највише одмара — оно што не тражи да будемо ништа више
од онога што већ јесмо.