5. Када немаш коме да се обратиш — обратиш се тишини

Иронија је у томе што нас често највише уморе они покушаји да докажемо колико вредимо.
А онда, једног дана, више не доказујемо ништа.
Само слушамо.

Тишину.

Неки разговори никад не почну.
Неки се заврше пре него што стигну до гласа.
И неки — најважнији — дешавају се у тишини.

Тишина није одсуство.
Тишина је сведочанство онога што је већ речено.
Онога што је вредело - али није узвраћено.

Када више немаш потребу да будеш схваћен, када ти није потребно да неко призна шта је било, када не тражиш ништа - ни правду, ни извињење, ни повратак - онда остаје само једно место: унутрашњи мир.

То није капитулација.
То није бекство.
То је онај тренутак када више не покушаваш да држиш врата отвореним за оне који су одавно изашли или никада нису стварно ушли.

Ослонио сам се данас на тишину.
Не као на одговор — већ као на простор у којем више не губим себе.
Учествујем где треба, присуствујем где вреди и ћутим тамо где више ништа не расте.

Понекад је највећи чин снаге - не појавити се.
Понекад је најчистија љубав - она која не тражи да буде виђена.
А понекад, кад нема коме - обратиш се тишини.
И она те коначно чује.

А понекад, ни календар није равнодушан.
Подсети те на датум који си некада славио, а сада га само гледаш и пушташ да прође, без свечаности, без бола, без речи.

Само тишина која зна — и ништа више.