6. Када незгода није само на путу

Постоје незгоде на путу. И постоје незгоде у љубави.

У обе верзије, човек је најчешће убеђен да је све учинио како треба: успорио на време, посматрао друга возила, поштовао сигнализацију. А онда, упркос свему — удари.

Некад лако. Некад жестоко.
Некад једва приметно, али довољно да се нешто у нама искриви или трајно изгуби поверење у пут.

Љубавне незгоде су подмуклије. Не дође полиција да састави записник. Не постоји објективно утврђивање кривице. Не може се проценити материјална штета, нити наручити нова компонента за срце.

Али последице су ту. Често невидљиве за спољни свет, али уписане у сваки наредни однос, сваки нови загрљај, сваку ситницу коју неко каже — а ми већ стрепимо да ће поново почети судар.

Неки људи после незгоде стану поред пута. Други наставе да возе, као да се ништа није десило, али више не гледају истим очима. Трећи се закуну да никад више неће кренути тим путем.

А неки — они незгодом прожети, а не уништени — науче да се у вожњи, као и у љубави, не тражи савршенство. Већ присуство. Смиреност. Спремност да, ако већ до незгоде дође — будемо ту једно за друго.

И да не одустанемо од пута.