О затвору и слободи

Затвор није само простор омеђен зидовима и решеткама.
Он је много ближи и подмуклији: узан пролаз између туђих очекивања и сопствених амбиција.
У њему кораци постају тешки, јер нису сасвим твоји — једним делом ходаш за другима, другим делом јуриш самог себе, а нигде нема места за дах.

У таквом ходнику човек лако поверује да је слобода негде споља: у пространим пољима, у бекству.
Али права слобода не долази ломом зидова, нити трчањем у даљину.
Она се рађа тихо — у тренутку када схватиш да зидови не одлучују уместо тебе.

Слобода је способност да престанеш да мериш себе погледима других и брзином својих жеља.
То је онај миран тренутак када осетиш да не мораш да будеш ни револуционар ни покорник, већ једноставно — свој.
Тада затвор престаје да буде затвор и постаје учионица: простор у којем си научио да разликујеш сопствени глас од шапата других.

Слобода није бекство. Јер у бекству нас прогони страх од прошлости.
А каква је то слобода која у својој основи има страх?

Слобода је повратак себи.
И да — човек може бити слободан и у затвору, као што може бити заробљен и на отвореном пољу.

Јер затвор је живот у коме мериш себе очима других или брзином својих жеља.
А слобода није поклон. Она је освајање које траје из дана у дан, у тихим тренуцима када одлучиш да не будеш ни оно што други желе, ни оно што те сопствена нестрпљивост тера да будеш, већ оно што у теби остаје мирно, чак и када се све око тебе тресе.

Слобода је мир — онај мир који помера зидове.