III - Возач под напоном (Саобраћајни ток vs Унутрашњи ток)
Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други
Постоје вожње које нас воде кући — и вожње које нас враћају себи.
Баш када изгледамо најмирније за воланом, унутра се дешава највише.
Руке сигурно држе волан, али мисли иду испред нас. Или иза нас. Понекад и у круг.
Човек може прећи километре, а да не примети пут — али примети тежину коју носи.
Саобраћајни ток је оно што је видљиво свима. Али постоји и други ток — унутрашњи. И он ретко прати саобраћајна правила.
Ту нема семафора који регулишу мисли, нема знакова који упозоравају на емоционалне рупе.
Ту је само миран израз лица и један ретровизор — у којем се понекад појави лик који више не личи на оног од јуче. Или само за тренутак подсећа на неког кога смо успут ставили по страни.
И баш тада, у простору између контроле и унутрашњег позива — почиње право путовање. Не оно које нас води неком другом, већ себи.
Пут као унутрашњи ток
Када неко каже: „возио сам, а нисам ни приметио пут“, то често није само знак умора. То је тренутак када је унутрашњи ток мисли постао снажнији од спољашње стварности.
Поглед је испред, али пажња је у набоју између прошлог и будућег.
Возило се креће, али се унутар нас дешава нешто друго — преговори са самим собом, нерешени разговори, замишљени одговори.
У том смислу, пут којим возимо прати пут којим мислимо. Он је одраз тренутног емоционалног распореда, често биран подсвесно.
Зато руте које бирамо нису увек најкраће — већ су најпријатније нашој психи.
Неки ће увек изабрати обилазницу, не само да избегну гужву — већ да избегну сусрет. Са местом. Са човеком. Са истином.
Пут тако постаје продужетак наше унутрашње динамике — он нас не води само негде, већ кроз нешто.
Покретни простор
За многе је вожња једини тренутак дана када имају осећај потпуне аутономије.
Све одлуке доносиш сам: брзину, правац, темпо — па чак и ритам дисања.
Нико не прекида. Нема расправа. Нема корекција. Волан у рукама није само технички предмет — он је симбол управљања животом, макар на тих тридесет минута.
Ипак, истраживања показују да баш тај простор, где се осећамо слободно и независно, може бити и најстреснији: возачи доживљавају значајно више стреса током свакодневних вожњи него они који путују јавним превозом или пешаче.
У том покретном простору многи успостављају свој лични закон.
Неки га користе да одморе. Други да доминирају.
Неки успоре. Други убрзају.
Неки постају пажљивији и бољи него што су ван возила — други суровији, осветољубивији, нестрпљивији.
Возач тада постаје микро-владар покретног простора. А у тој улози не постоји неутралност — сваки избор нешто открива.
· Да ли користиш своју предност да помогнеш другима — или да их казниш?
· Да ли доминираш — или сарађујеш?
· Да ли поштујеш слабијег учесника — пешака, бициклисту, почетника?
Возило не открива само куда идеш — већ какав си кад мислиш да те нико не гледа.
А понекад, када дуго возиш сам, почињеш да ослушкујеш нечији изостанак више него нечије присуство.
Када алгоритам преузме волан
Али — шта се дешава када волан више не тражи нашу руку?
Када нас не вози одлука, него кôд?
Истраживања показују да возачи са израженијим доминантним стилом осећају већи ниво нелагодности и анксиозности у контакту с аутономним возилима — јер аутономна возила не учествују у саобраћајном „дијалогу“ као људи.
Истовремено, статистике показују да су аутономни системи значајно безбеднији:
• У тестирању компаније Waymo, аутономна возила су забележила 88% мање тешких саобраћајних незгода, у поређењу са конвенционалним возилима којим управљају возачи.
• Такође, број саобраћајних незгода у којима је изазвана нека врста телесне повреде смањен је за 78%.
Па ипак — човек се осећа мање сигурно, јер није он тај који одлучује.
Без обзира на статистику, губитак контроле ствара унутрашњи отпор — психолошки, а често и филозофски.
Није лако препустити волан — ни стварни, ни симболички. Посебно кад се годинама учило да је контрола једини начин.
У наставку серијала:
Шта се дешава с нашим идентитетом када више не учествујемо у вожњи, већ само присуствујемо кретању?
У наредном тексту из серијала Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други, отварамо тему прелаза са мануелне контроле на алгоритамске функције — и унутрашњи отпор који тај прелаз изазива.
А можда ћемо се дотаћи и оног питања које многи одлажу: шта се дешава када схватиш да је твоја следећа дестинација — одлука да не контролишеш све?