IV – Када алгоритам почне да кочи: прелазна психологија

Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други

Постоје тренуци када алгоритам у возилу ради оно што бисмо и сами урадили — али брже. Нога ми је кренула ка кочници, а возило је већ стало. И тај трзај у мени није само због заустављања. То је трзај који каже: „Ниси ти одлучио.“

Тада се не пита човек само око безбедности, већ око смисла: ако машина кочи уместо мене, шта остаје мени?

Помоћни системи и први отпори

Када су се појавили ABS и контрола стабилности, осећај је био двојак. За једне олакшање, за друге увреда. Није ствар у педали кочнице — ствар је у оном осећају да нас неко замењује.

У ствари, отпор није био према технологији, већ према губитку једне старе илузије: да смо потпуно господари пута.

Када волан више није сасвим твој

Системи који држе возило у траци делују невидљиво, док једног дана не осетиш како се волан сам помери. То није нагли покрет, више подсећа на нечију невидљиву руку која каже: „Овде је граница.“

За некога је то подсећање, за другога узнемирујући тренутак. Јер није више ствар само пута, већ унутрашњег односа према томе да постоји нешто што може да те врати, макар и против воље.

Амбивалентност расте: једним делом захвалност, другим делом нелагодност. То је мешавина која нас учи да и у техници, као и у животу, није лако прихватити додир који исправља курс.

Разговор са пријатељем

Јуче сам разговарао са пријатељем о односима унутар породице. Испричао ми је:

„Кад год разговарам са сестром, ухватим себе да сам циничан.“

Као да му је лакше да се брани него да каже шта стварно мисли. Видим да га то боли, али у том тренутку не зна како да стане.

Његов опис ме је подсетио на алгоритам који кочи: он зауставља возило пре судара, али не отклања оно што те вуче да опет кренеш истим путем. Цинизам у односу делује као електронска кочница: спречава тренутни лом, али не гради ново кретање.

Колико пута прихватамо тај „систем за кочење“ у себи — уместо да ризикујемо искреност?

Можда је корисно да на цинизам гледамо као на електронску кочницу: он заустави судар, али не сме да постане навика. Као и у возилу, кочница је ту да помогне у тренутку, а не да преузме управљање. Ако уочимо тренутак да нам цинизам „ускаче“, можемо га искористи као знак да успоримо и променимо брзину разговора — не да стане заувек, већ да настави мекше и свесније.

Амбивалентни посматрачи

Адаптивни темпомат уводи нови парадокс. Возило одржава растојање, кочи и убрзава. Теоретски, све је лакше. Практично, јавља се нелагодност: систем кочи прерано или убрзава кад ми још нисмо спремни.

Тада возач више није само возач. Постаје посматрач машине. Нити сасвим у контроли, нити сасвим ослобођен. То је положај у којем осетимо како нас лагано одвајају од пута, али нам остављају довољно да и даље носимо одговорност.

У том међупростору човек почиње да губи јасну слику: да ли је овде још увек реч о његовој вештини или о прилагођавању нечему споља?

🔗 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/16253946/

Истраживање показује да Adaptive Cruise Control (ACC), тј. адаптивни темпомат, може да смањи оптерећеност, стрес и ангажовање возача, али може довести до пасивности и мање пажње у вожњи.

Делегирање и успореност

Истраживања кажу да људи у полу-аутономним возилима спорије реагују када треба да преузму контролу. Мозак се навикне да га чува неко други, па више није на ивици пажње.

Али та успореност није само саобраћајна. Она је и животна. Када једном препустимо контролу ситних одлука, постоји опасност да временом заборавимо шта значи имати је уопште.

Неко ће то видети као растерећење. Неко као тихи губитак сопствености.

Алгоритам унутар нас

Све ово није само питање технологије. Алгоритми су већ свуда око нас — у вестима које читамо, у музици коју слушамо, у сусретима које нека апликација сматра да су нам потребни. Сваки пут кад нам нешто олакшају, одузму један избор. А избор је увек био више од пуке одлуке: он је био начин да упознамо себе.

Зато питање није само шта возило ради, него шта ми радимо са собом. Колико смо спремни да пустимо да нас нешто друго чува од бола, а колико желимо да ризикујемо искреност која боли више, али гради даље?

Уместо закључка

Алгоритам који кочи је користан. Али ако се навикнемо да увек он кочи — можемо изгубити способност да препознамо тренутак када је потребно кренути напред, а не стати.

Можда је права раскрсница баш она на којој први пут одлучимо да не заустављамо све што изгледа тешко. Да допустимо кретању да се настави, без сигнала који нас упозоравају.

У наставку серијала

Након што смо прошли фазу у којој алгоритам преузима наше кочнице, следи једна сложенија раскрсница: суживот човека и алгоритма у истом саобраћајном простору.

Шта се дешава када „превише исправна“ вожња аутономних система почне да провоцира оне који возе по интуицији?

Како изгледа сусрет два стила који се не могу у потпуности ускладити — један заснован на кôду, други на импулсу?

И можемо ли уопште говорити о хармонији или нас чека мрежа сталног неслагања у којој људска непредвидивост ставља алгоритам на маргину?

О томе у следећем делу серијала Пут без знака — Суживот: човек и алгоритам у истом простору.

Али пре тога, потребно је размислити: да ли смо већ сада, у овим полу-аутономним просторима живота, прихватили да нас кочнице воде више него жеље?