V – Суживот: човек и алгоритам у истом саобраћајном простору
Серијал: Пут без знака — О психологији кретања у свету, којим све више управљају други
Свака нова технологија почиње као обећање — обећање лакоће, реда и безбедности. Али иза тог обећања увек стоји нешто што човек не уме лако да призна: страх да више није неопходан.
Када машина преузме један покрет, једну одлуку, човек остаје за тренутак без свог старог огледала. И тек тада схвати колико је био везан за грешку, за ону несавршену одлуку која му је, упркос свему, давала осећај живота.
Тако почиње нова драма — не између човека и машине, већ унутар самог човека, у оном тихом трзају који се јави када се волан заустави пре него што је он то хтео.
Када предвидивост постане фрустрација
Аутономни системи возе беспрекорно. Држе растојање, сигнализирају на време, коче без двоумљења. Али баш та „беспрекорност“ уме да буде узнемирујућа.
Човек се, у својој слабости, осећа изазвано — као да га савршенство подсећа на сопствене грешке.
Тако настаје парадокс: што је алгоритам сигурнији, то више нервира онога ко жели да осети живост импровизације.
Студије показују да поверење у возила са аутоматизацијом није статична, већ динамична категорија — оно се развија и мења током употребе.
🔗 https://www.frontiersin.org/journals/psychology/articles/10.3389/fpsyg.2023.1279271/full
Судар два стила
Људска вожња је пуна ситних нелогичности које граде смисао: пропуштамо некога без сигнала, реагујемо на један поглед, осећамо намеру пре него што је икад изражена.
Кôд такве нијансе не препознаје. Он чува линију, али не зна за полуосмех, оклевање или спонтаност која претходи одлуци.
Тако у истом саобраћају настаје сусрет два света — једног у којем правила воде све и другог у којем тренутак одлучује више од било ког прописа.
Истраживања показују да људи који се препусте системима аутоматизације могу временом постати пасивнији — мозак „одустаје“ од потпуне контроле.
Исправност као провокација
Сувише „коректна“ вожња зна да изазове инат. Понекад возач намерно претиче аутономно возило не зато што му смета брзина, већ зато што га иритира та упорна исправност.
Као да предвидивост сама по себи постаје позив на непредвидиво.
У томе има нечег дубоко људског — порива да се покаже како живот није могуће свести на једноставан алгоритам, макар то значило и мали ризик.
Истраживање уз помоћ EEG метода показује да се ниво поверења у аутономна возила мења у зависности од тога да ли корисник осећа контролу или је лишен ње — човек верује све док има осећај да би могао да преузме волан.
🔗 https://www.frontiersin.org/journals/neuroinformatics/articles/10.3389/fninf.2022.907942/full
Мрежа сталног неслагања
Саобраћај је одувек био мрежа импровизација. Када у њу уђе алгоритам, он делује као тело без душе — присутно, али туђе. Његова савршеност не одзвања као хармонија, већ као тишина у којој нешто недостаје.
И ту настаје питање: можемо ли уопште наћи равнотежу или смо осуђени на вечити несклад — између бића које мисли у импулсима и машине која броји у кôдовима?
Концепт поверења и адаптације према аутоматизацији данас се све више сагледава као однос, а не као техничка категорија.
Простор између
Можда је управо у том нескладу скривена нова школа вожње.
Место где човек учи стрпљење, а алгоритам постепено учи непредвидиво.
У том простору између контроле и импулса, јавља се нешто треће: свест да ни један ни други стил не могу владати у потпуности.
Суживот не значи победу једног над другим, већ прихватање — да се понекад морамо навикнути на присуство оног другог, било да је то машина, било да је то наша сопствена несавршеност.
Поглед у даљину: када кôд изађе на улицу
Све ово важи док је пут уређен, док је трака чиста и сигнал јасан. Али шта када кôд изађе на улице Атине, Београда или Напуља — градова где сваки метар асфалта има свој ритам, своје правило које није записано?
Тамо где закон уступа место сналажљивости, алгоритам постаје странац, а човек опет добија своју стару улогу: онога који осећа где је граница између поретка и хаоса.
Ту почиње ново поглавље серијала Пут без знака:
🔹 Могу ли аутономна возила уопште преживети у култури у којој се „сналажење“ сматра врлином?
🔹 Да ли је могуће програмирати инстинкт — или је флексибилност нешто што припада само човеку?
🔹 И где се завршава етика глобалних правила, а почиње морал локалног пута?
Тамо где технологија мора да научи културу, а култура да прихвати огледало сопственог хаоса – наставља се наш пут.
Претходни текстови из серијала Пут без знака (лето 2025):
За сам крај, додајмо тон тишини. Препоручујем насловну музичку нумеру новог научно фантастичног филма “Tron: Ares”: